Литургијом и обредом резања славског колача у Цркви Светог
Максима Исповедника обележена је слава Градске општине Костолац – Свети великомученик Прокопије.

Домаћин овогодишње славе, члан Привременог органа Градске општине Костолац Серџо Крстаноски, предао је колач за наредну годину, председници Привременог органа Градске општине Костолац Милени Церовшек.

Светом архијерејском Литургијом је началствовао старешина Цркве Светог Максима Исповедника свештеник Дејан Лазаров уз саслужење протојереја Александра Михаиловића и пароха другог новокостолачког Ивана Филиповића.

Због епидемије корона вируса традиционална литија ове године није одржана, па је и обележавање  градске славе овога пута скромније него претходних година. С тим у вези, поштовале су се све прописане мере безбедности: ношење маски и рукавица уз физичку дистанцу и минималан број људи у затвореној просторији.

На иницијативу Црквене општине Нови Костолац 21. јула 2001. године установљена је слава Костолца, на празник Св. великомученика Прокопија, хришћанског светитеља из 4. века. Иако су ретке породице које овај празник обележавају као своју крсну славу, овај светац је од давнина веома поштован у нашим крајевима.

Св. великомученик Прокопије

Рођен у Јерусалиму, отац му је био хришћанин, а мајка незнабожац. Звао се Неаније. Kада је порастао видео га је цар Диоклецијан и толико га је заволео да га је одмах узео у свој двор, где је био при његовој војсци. Kада је Диоклецијан одлучио да прогони хришћане, послао је Неанија у Александрију с једним војним одредом и наредио им да затру тамошње хришћане. На том путу једне ноћи догодио се јак земљотрес и Неаније је чуо Божији глас. „Неаније, куда идеш и на кога устајеш“, упитао је глас. У том тренутку указао се у ваздуху пресвети крст, као од кристала, и од њега дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. У Нишу је пре Немањића постојао манастир Светог Прокопија, где се чувала рука светитеља. Светиња је касније, кад су Турци заузели Ниш, пренета у Прокупље. Судбина моштију није позната од 18. века. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Тражио је да му направе онакав крст какав је видео. Уместо да крене на хришћане он је с војском ипак кренуо против Агарјана, и као победник ушао је у Јерусалим где је мајци рекао да је сада хришћанин. Након тога мучен је и бачен у тамницу где му се опет јавио Христ који га је крстио и дао му име Прокопије. Јавно је исповедио своју веру, знајући да ће бити погубљен. Упокојио се 303. године.

Св. великомученик Прокопије сматра се заштитником деце. Славили су га каменоресци и бунарџије. По свим српским крајевима постоје разни обичаји и веровања у вези овог празника и придаје му се велики значај, иако није уписан црвеним словом у календар.