Вишедеценијски радни стаж Драгана Радосављевића на Површинском копу „Дрмно” сведочи да је његово примарно занимање машински инжењер и он je ангажован у производним процесима угља и откривке. Ипак, оно што преокупира његово време након посла јесте писање, првенствено поезије, али
и једног романа који чека да буде одштампан. Између свакодневних
обавеза, како на послу, тако и код куће, Драган је успео да пронађе и времена да се посвети писању поезије, захваљујући чему је прошле године објављена његова збирка поезије „Пратим те, срно моја”, у издању Књижевне заједнице Пожаревац.
Коп ради непрестано, три смене покривају радни дан, а одговорност је
нешто без чега се не може замислити ни најједноставнији радни задатак.
Први и основни задатак је очување безбедности и здравља на раду, па
тек онда приступити конкретном радном захтеву и тако сваког дана,
годинама, па затим деценијама – каже Радосављевић.
Ангажован је на позицији шефа машинског одржавања Првог
јаловинског система на Површинском копу „Дрмно”, а претходно је обављао послове машинског инжењера система и сменског инжењера.
Активно се бави и пољопривредом, превасходно сточарством, а тек понеки тренутак слободног времена може да посвети писању.
Слободно време је највећи луксуз, драгоценост која значи да
могу да пишем. Остане тек толико мало времена у току дана да се стави на папир и неколико стихова. Током дужег периода, схватио сам да имам довољно написаног за објављивање збирке – каже нам Радосављевић.
О његовој поезији књижевна критичарка Славица Јовановић
истакла је важност чињенице да на крају увек превлада вера у боље
сутра.
Све фазе љубави присутне су у његовом аутопоетичком рукопису,
занос и чежња, милошта чистих емоција, али и путеност тела, бела
роса ишчекивања, сан, екстаза, пламен и френезија чула, а онда
и умирање осећања, па поновно васкрсавање у неким другим очима и
лицу – објаснила је Јовановић.
Иманентно му је надахнуће младог Бранка Радичевића, дионизијско
хрљење у живот, виталистички круг који се окреће за Сунцем,
непресушном енергијом која храни али и пламти. Голих груди,
незаштићен јури наш песник у буру живота, у ковитлац контроверзи које га распињу и рањавају. Али, увек у поезији Драгана Радосављевића има антрополошког оптимизма. Он увек стаје на страну хуманитета, не дозволивши да склизне у пароксизам
и трагедију. Његова поезија је израз личног доживљаја и личног усуда.
Драган Радосављевић рођен је 10. новембра 1966. године у Пожаревцу.
Основну школу завршио је у Брадарцу, средњу техничку школу у Костолцу, након чега је стекао диплому машинског инжењера у Крагујевцу.
Његова дела су заступљена у домаћим и међународним зборницима
и антологијама. Редовни је учесник књижевних манифестација и
фестивала а за своје стваралаштво је награђен дипломама, повељама
и захвалницама. Добитник је и специјалне награде жирија на
Фестивалу поезије у Букурешту. Члан је Књижевне заједнице Пожаревац, Клуб љубитеља књиге „Мајдан” и Књижевни клуб „Лахор”, као и Светске књижевне академије.
Спој неспојивог
Радосављевић истиче да се често сусреће са погледима пуним чуђења
када његово књижевно окружење сазна да је реч о машинском инжењеру који пише поезију.
Свет рударства је синоним за напоран посао, велике багере и рад који
меље човека. Некако се подразумева да рудари зато не могу да се посвете писању, а камоли поезији.
Оно што многи не знају је да се на Површинском копу „Дрмно” формирају односи који имају снагу породичних, а солидарност је најснажнија и слободно могу рећи, фундаментална карактеристика свих нас.
Вероватно тежина посла томе доприноси, тако да и инспирација за писање поезије и материјализација тог мог емотивног свемира,
дискретно извиру у том неком простору, скривеном на копу лигнита, између свих тих слојева откривке и лигнита.
Извор: ЕПС ЕНЕРГИЈА