Ових дана изашао је нови роман инжињера и књижевника, Горана Стефановића, који носи назив „Последња руска зима“. Први роман „Духови забрањеног града – демистификација пада Kинеског царства“ објавио је 2017. године. Након четири године поново нас је изненадио својим делом, баш као и код првог романа, када је из свог угла, својих импресија дочарао Пекинг и Кину стиснуту између векова и цивилизација. Његов стил књижевности неодољиво нас подсећа на посао којим се бави у Термоелектрани „Костолац Б“.

Наиме, Горан је руководилац Службе за одвод продукта сагоревања, баш слично овоме, он из пепела историје извлачи загонетне чињенице које расветљавају сагорело време. Овога пута његова инспирација је била грађански рат и сукоби у Русији од 1917. до 1941.
године, голгота припадника властеле, белогардејаца, који су се кроз избегличке конвоје нашли и у Краљевини Југославији.

Горан је један од стотине радника који се поред успешног професионалног ангажмана у костолачком огранку ЕПС-а веома успешно, готово професионално, бави и књижевношћу. Рођен је 27. фебруара 1976. године у Пожаревцу, где је завршио основну и средњу школу, а потом Машински факултет. Од 2000. године радник је Електропривреде Србије у термоелектрани „Костолац Б“. Од тада па све до данас његова живот је посвећен професији, а онда „кврцне“ нешто у човеку, тако и у њему и започео је свој књижевни пут.

– Одувек сам волео да истражујем нешто што је наизглед свима јасно и дефинисано, али испод те покорице историјских наслага увек се налазе неки заборављени догађаји, људи, дела која су намерно или случајно заборављени, каже
Горан Стефановић.

То је био и случај са „Духовима забрањеног града“, односно царске
престонице Кине. Након посете Кини, када смо пре шест година били на обуци за руковање новом опремом која је уграђена у оквиру ревитализације блокова ТЕ „Костолац Б“ на мене је оставио огроман утисак тај народ, њихова култура, историја која се прожима кроз свакодневницу, морал и пре свега њихова посвећеност историји ма колико се данашњи систем разликовао од претходног. Овога пута мој главни јунак у „Последњој руској зими“ је Петар Николаевич Врангкле. Генерал, војсковођа, предводник Белогардејаца у грађанском рату у Русији након Октобарске револуције, његов долазак у Србију, тачније у Карловце где је било највише избеглица из Русије и у Београд.

Оно што илуструје Горанови посвећеност, како послу у фирми, тако и свом књижевном опусу, говори чињеница да је за најновији роман морао да прође хиљаде страница архивске грађе, новинских написа, мемоарских дела, а пре свега да издвоји огромно време за обилазак установа културе како би не само прикупио већ и идентификовао управо истину коју жели да отргне из пепела заборава.

То је пре свега љубав према тој врсти историје, истиче Стефановић.

Историју пишу победници, а ту победничку историју чувају званичне институцију. Оно друго лице полако се расветљава. Данашња Русија је рехабилитовала многе припаднике Беле гарде и некадашње Русије. Ето ја покушавам да одгонетнем ту драму избеглица који су
уточиште нашли на простору Србије. Колико сам успео просудиће читаоци.

Ових дана његов роман кренуће са пласманом преко „Лагуне“, а очекује се и званична промоција у Карловцима и у Руском дому у Београду.
Стваралаштво је одувек било најбољи лек за попуну садржаја живота и обогаћивање истог код многих радника огранка „ТЕ-КО Костолац“, а један од њих је и Горан Стефановић, коме смо пожелели још много романа и интересантних тема у будућности.

Извор: Енергија Костолац