УТИШАЈ БУКУ, ПОЈАЧАЈ СЕБЕ
Бранкица Дамјановић – пут од спикера до новинара и књижевника
Бранкица Дамјановић је новинарка и књижевница позната по својим инспиративним романима који су освојили срца читалаца. До сада је објавила књиге: Добро је, Не бих ово могла без тебе, Мој син Јован, Рукопис мога брата, Рекла ми је волим те и Сетило се мајке.
Бранкица је 2. новембра 2023. г. била гост Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ – одељење у Костолцу. Књижевно вече одржано је у Дому културе, а Бранкица је пред препуном салом говорила о својој новинарској и књижевној каријери.
За новинарску секцију ОШ „Јован Цвијић“ радо је дала интервју и открила тајне свог креативног процеса, изворе инспирације и поруке које жели да пренесе кроз своја дела.
На интернету се може наћи Ваша биографија која делује веома занимљиво. Бавили сте се дуго новинарством, напиасли сте неколико књига, волите јогу. Да ли постоји још нешто што је део ваше личности и шта од свега највише волите?
Постоји више аспеката када се одговара на питање шта највише волим. Подразумева се да се највише воли оно што је наша породица. Самим тим сам и ја поносна на своју породицу и на своју децу. Поносна сам на сина Јована који је недавно докторирао хемију и живи и ради у Америци. Поносна сам на своју кћер Меланију која је завршила филозофију и уметност и живи у Берлину. И они су јако поносни на ово што ја радим, а то је писање књига. Најпре сам радила као новинар, двадесет пуних година и прошла пут од спикера, преко временске прогнозе до водитеља емисије. Е, онда тек идете на терен и правите извештаје што сам ја јако волела. На крају сам била уредник Дневника. То је тај пут који у новинарству мора да се пређе.
Иначе, ја сам ученица чувене Драге Јонаш која је била најбољи спикер на простору бивше Југославије. Имала сам срећу да је она долазила у Приштину где сма ја живела до своје 21. године. Похвалила је моју дикцију те сам ја првих осам година радила као спикер, па тек онда као уредница Дневника. Кад сам схватила да више немам шта да учим, кад нисам могла да напредујем , да растем, повукла сам се не знајући тада шта ћу радити. Али када се човек повуче, када се умири, као да се тада у њему рађа нова идеја и креативност. Тада сам заправо и почела да пишем и да објављујем књиге. Није мени то било нешто ново будући да сам још као као девојчица маштала да ћу, када порастем, бити писац. И ето, то се остварило. Иза мене је девет објављених књига, у припреми за штампу је и моја десета књига. Када размишљам о себи, схватам да је одлука да одем из новинарства и да се бавим књижевношћу, била добра. О томе говоре и тиражи мојих књига и многобројни читаоци који ми се јављају будући да је ово ново време донело друштвене мреже па можемо да комуницирамо.
У једном интервјуу сте говорили да сте пуно читали у школским данима. Да ли се сећате које сте књиге волели да читате и која Вам је књига била омиљена?
У животу смо склони томе да кажемо како имамо омиљену књигу, омиљени филм. Међутим, схватила сам да то буде само у одређеном периоду живота. Касније, када одрастете, сазревате и откривате неке нове ауторе и жанрове па вам буде омиљена нека друга књига. У том смислу немам омиљену књигу, али постоје аутори који су ми дражи од неких других. У сваком случају то је Достојевски коме се и данас враћам.
Још у основној школи запажен је Ваш дар да се изражавате писаном речју. Рекли сте и да су наставници и професори посебно истицали Ваше писане саставе.Колико Вам је њихова подршка била важна и да ли је још нешто утицало на развијање талента за писање?
Свакако је подршка важна, посебно у том узрасту када постајемо свесни себе, онога што волимо и када осећамо неки порив у себи који ни сами не можемо да дефинишемо. Тада је врло важно да имамо поред себе неког ко нас воли, ко нас разуме и ко нас сигурном руком води. Дар за писање је јако рано открио мој учитељ Тома још у нижим разредима основне школе. У вишим разредима то је била наставница српског језика. Приметили су то и родитељи који су ме на свој начин подржавали и којима је било мило када се осамим и пишем. Касније су ме подржавали буквално сви професори српског језика.
Активни сте на друштвеним мрежама. Да ли ће тај вид стваралаштва преовладати једног дана и заменити штампану књигу?
Ново доба јесте донело нове видове комуникације, друштвене мреже су један од њих. Међутим сигурна сам да књигу ништа неће надвладати и да књига неће остати у запећку. Познајем људе из ближег и даљег окружења који воле да читају. Ја спадам у те људе такође. Умем да читам неколико књига истовремено, читам сваке вечери пре спавања обавезно. Зато мислим да ће много воде протећи пре него што књига оде у заборав и срећна сам због тога.
Књига је јако важна. Није то само вид комуникације, није то само вид да се нешто научи. Књига је неупоредива са било чим и трајаће док је људи.
Шта мислите о утицају друштвених мрежа на младе?
Све је то добро и верујем да има смисла. Али ако се пређе нека црта, ако се пређе мера, онда то више није лек, него постаје отров. Треба јако, јако редуковати присуство на друштвеним мрежама. Кад год се чујем са својом ћерком, кажем јој: ? И молим те, немој много да будеш на телефону.?
Која Вам је њига најдража и шта је била инспирација за њу?
То су две књиге. Оне нису толико познате зато што је штампан јако мали тираж, свега три стотине примерака. То су најличније моје књиге, мада читаоци знају да су све моје књиге заиста баш личне. Једна се зове „Мој син Јован“, а друга књига је „Кћи“. То су заправо књиге које сам написала својој деци за пунолетство као поклон.
Која је омиљена тема о којој волите да пишете?
Е, то моје писање је врло интересантно. Једна од пет збирки мојих кратких прича зове се ?Не бих могла ово без тебе, Боже? зато што никад нисам села и одабрала тему о којој ћу писати. Нађем се у кухињи док перем судове или сам на пешачком прелазу или у градском превозу у Београду и само осетим снажно надахнуће. Без претеривања могу да кажем као да долази готова прича и ја се зауставим да је запишем. Теме су се саме наметале па бих и сама била изненађена.
Да ли пишете књиге за децу и да ли имате неку коју бисте препоручили младима?
Не пишем књиге за децу мада моје књиге читају и млади. Размишљала сам о томе, али не бих још увек писала за децу. Као и до сада, сачекала бих да дође снажан импулс па бих села и нешто написала. То мора да излети из мене и тад је оно право.
Која је Ваша порука за ученике наше школе?
Волим једну своју реченицу која гласи: ? Утишај буку, појачај себе?. Чини ми се да је то данас важно, важније него икад пре јер имам утисак да данашњи маркетиншки стручњаци чине све да нас извуку из нас самих.
Новинарска секција ОШ „Јован Цвијић“
Катарина Стевић, Лана Живојиновић, Огњен Тодоровић
