Три смене покривају радни дан, а одговорност је нешто без чега се не може замислити ни најједноставнији радни задатак. Слободно време

је највећи луксуз, драгоценост која значи да може да пише

Вишедеценијски радни стаж Драгана Радосављевића на Површинском копу „Дрмно” сведочи да је његово примарно занимање машински инжењер и он je ангажован у производним процесима угља и откривке. Ипак, оно што преокупира његово време након посла јесте писање, првенствено поезије, али
и једног романа који чека да буде одштампан. Између свакодневних
обавеза, како на послу, тако и код куће, Драган је успео да пронађе и времена да се посвети писању поезије, захваљујући чему је прошле године објављена његова збирка поезије „Пратим те, срно моја”, у издању Књижевне заједнице Пожаревац.

Коп ради непрестано, три смене покривају радни дан, а одговорност је
нешто без чега се не може замислити ни најједноставнији радни задатак.
Први и основни задатак је очување безбедности и здравља на раду, па
тек онда приступити конкретном радном захтеву и тако сваког дана,
годинама, па затим деценијама – каже Радосављевић.
Ангажован је на позицији шефа машинског одржавања Првог
јаловинског система на Површинском копу „Дрмно”, а претходно је обављао послове машинског инжењера система и сменског инжењера.
Активно се бави и пољопривредом, превасходно сточарством, а тек понеки тренутак слободног времена може да посвети писању.

Слободно време је највећи луксуз, драгоценост која значи да
могу да пишем. Остане тек толико мало времена у току дана да се стави на папир и неколико стихова. Током дужег периода, схватио сам да имам довољно написаног за објављивање збирке – каже нам Радосављевић.
О његовој поезији књижевна критичарка Славица Јовановић
истакла је важност чињенице да на крају увек превлада вера у боље
сутра.

Све фазе љубави присутне су у његовом аутопоетичком рукопису,
занос и чежња, милошта чистих емоција, али и путеност тела, бела
роса ишчекивања, сан, екстаза, пламен и френезија чула, а онда
и умирање осећања, па поновно васкрсавање у неким другим очима и
лицу – објаснила је Јовановић.

Иманентно му је надахнуће младог Бранка Радичевића, дионизијско
хрљење у живот, виталистички круг који се окреће за Сунцем,
непресушном енергијом која храни али и пламти. Голих груди,
незаштићен јури наш песник у буру живота, у ковитлац контроверзи које га распињу и рањавају. Али, увек у поезији Драгана Радосављевића има антрополошког оптимизма. Он увек стаје на страну хуманитета, не дозволивши да склизне у пароксизам
и трагедију. Његова поезија је израз личног доживљаја и личног усуда.

Драган Радосављевић рођен је 10. новембра 1966. године у Пожаревцу.
Основну школу завршио је у Брадарцу, средњу техничку школу у Костолцу, након чега је стекао диплому машинског инжењера у Крагујевцу.
Његова дела су заступљена у домаћим и међународним зборницима
и антологијама. Редовни је учесник књижевних манифестација и
фестивала а за своје стваралаштво је награђен дипломама, повељама
и захвалницама. Добитник је и специјалне награде жирија на
Фестивалу поезије у Букурешту. Члан је Књижевне заједнице Пожаревац, Клуб љубитеља књиге „Мајдан” и Књижевни клуб „Лахор”, као и Светске књижевне академије.

Спој неспојивог

Радосављевић истиче да се често сусреће са погледима пуним чуђења
када његово књижевно окружење сазна да је реч о машинском инжењеру који пише поезију.

Свет рударства је синоним за напоран посао, велике багере и рад који
меље човека. Некако се подразумева да рудари зато не могу да се посвете писању, а камоли поезији.
Оно што многи не знају је да се на Површинском копу „Дрмно” формирају односи који имају снагу породичних, а солидарност је најснажнија и слободно могу рећи, фундаментална карактеристика свих нас.
Вероватно тежина посла томе доприноси, тако да и инспирација за писање поезије и материјализација тог мог емотивног свемира,
дискретно извиру у том неком простору, скривеном на копу лигнита, између свих тих слојева откривке и лигнита.

Извор: ЕПС ЕНЕРГИЈА