Поводом Међународног дана борбе против феминизма у Костолцу је у Дому омладине оджана трибина под називом „СТОП ФЕМИЦИДУ – ИМАМ ПРАВО НА ЖИВОТ”. Трибину је организовало Удружење „Успешне жене Костолца” у оквиру кампање „16 дана активизма против насиља над женама”.
Панелисткиње на трибини биле су Маја Копун, чланица Удружења „Успешне жене Костолца”, Марина Симеуновић, правница, активисткиња, истраживачица и тренерица на програму „Интегрисани одговор на насиље на женама” и Тања Гргић, активисткиња у борби за права жена и девојчица која је и председница Удружења „Успешне жене Костолца”.
Након одржане трибине, панелисткиње су биле гошће на таласима „Радио Стил”-а и том приликом говориле о свим облицима насиља над женама, а посебно о најекстремнијем виду – фемициду. Фемицид је, укратко речено, убиство жене зато што је жена. Фемицид спада у најгори облик насиља над женама које произилази из родне неједнакости. Према подацима које је изнела Сигурна кућа, фемицид годишње убије једнак број жена као и канцер, у старосној групи од 15 до 44 године.
„Чињеница да је у протеклих 5 година убијено 153 жене у Србији, јесте податак који треба да јако забрине читаво друштво и да га примора да почне да предузима конкретне мере у спречавању фемицида. Такође овај податак сваког од нас треба да подсети да је наша грађанска дужност да пријавимо насиље које се догађа, не само у јавном, већ и у приватном простору”, нагласила је Маја Копун, чланица Удружења „Успешне жене Костолца.”
Тања Гргић, активисткиња у борби за права жена и девојчица која је и председница Удружења „Успешне жене Костолца” је истакла да насиље није изолована појава, већ је проблем читавог друштва и свако од нас мора реаговати да би се смањио број жртава.
„Насиље се испољава кроз застрашивање, понижавање, узнемиравање, психичко, физичко, економско и социјално. Један од најтежих начина злостављања је силовање и сексуално узнемиравање – злостављање. Ми конкретно у Костолцу имамо велики проблем у заједници, који пролази поред нас скоро незапажено, а то је проблем са девојчицама узраста од 12 до 15 година које ступају у присилне везе. У Костолцу има око десетак девојчица 2005. годиште које су већ постале мајке и ово представља један велики проблем”, истакла је Тања Гргић
Она је додала да свака веза (брак) девојчице без обзира на њен пристанак сматра се присилном везом, која је по закону кажњива. Сваки сексуални однос или конзумирање брака девојчице са одраслим мушкарцем сматра се силовањем и педофилијом. „За правдање такве везе не постоји оправдање без обзира на веру, традицију и окружење и ову врсту насиља над девојчицама као друштво морамо озбиљно да схватимо“ , рекла је Гргић.
„Чињенице које су произашле из истраживања Ромског женског центра „Бибија”, говоре да у 94,4 % психичко насиље до 18 године живота врши муж или бивши муж, 74% економско насиље након пунолетства врши партнер, 95,6 % претње физичким насиљем , а 89, 2 % је доживело физичко насиље. Скоро свака четврта испитаница доживела је сексуално насиље након пунолетства и то од стране бившег и актуелног партнера. Свака трећа испитаница била је изложена неком облику прогањања, док је 92% након пунолетства трпи неки облик физичког, сексуалног насиља у породици. Разлог због чега жене из маргинализованих група не пријављују насиље је због стида, срамоте, страха од осуде, језичких и културолошких препрека, недостатка сигурних опција и страха да јој се неће веровати. Најмаргинализованије групе жена које трпе насиље су: жене са инвалидитетом, жене са села и Ромкиње. Оне су најподложније трпљењу насиља без последица по насилника. Зато је важно да максимално подржимо и охрабримо сваку од њих да пријави насиље, како бисмо открили и адекватно казнили починиоца”, рекла је Марина Симеуновић, правница, активисткиња, истраживачица и тренерица на програму „Интегрисани одговор на насиље на женама”
Она је поручила свим женама да не треба да трпе насиље јер је живот кратак. Не треба остављати простор насилницима да угрожавају њихов живот и здравље. Своје проблеме не смеју да таје , већ јавно да говоре о њима и да обавезнопријаве насилника.
KАKО ПОМОЋИ ЖРТВИ?
Врло је важно знати да жртва дуго трпи и да неће лако потражити помоћ. Неке нажалост помоћ не затраже никад, неке када је већ сувише касно и када им је психофизичко стање драстично нарушено. Људи када примете насиље требало би да реагују, да остваре контакт са жртвом и пруже јој, прво поверење а затим да, заједно са њом направе план како ће се из тога извући. Најгоре је ћутати. Не смемо се држати по страни! Борба против насиља над женама мора постати још активнија!
